Vizuelne informacije se transformišu u monetu ili profit samo onda kada se iznesu na tržište informacija, usluga i roba koje se nudi kupcima različitih profila. Stari Rokfeler je u svojim memoarima pisao da se mnogi obrazovani i inteligentni ljudi nisu obogatili samo zato što se nisu želeli predstaviti kao trgovci jer su, u nesvesnom delu ličnosti, to shvatali kao mehaničku aktivnost „nižeg” reda koju je praksa tržišta pokazala kao notornu besmislicu. Akcija prodaje je vanredno zahtevna, suptilna i delikatna oblast mentalne delatnosti. Biomedicinske, fizičko-hemijske, veterinarske, geološke, forenzičke i poljoprivredne nauke, kao i svi žanrovi fotografije, dizajna i likovne umetnosti, su sa izrazito vizuelnom podlogom koja se može fotografisati i kao vizuelna informacija (fotografija, kolor slajd, digital i sl.) poslati određenim fotografskim i naučnim agencijama, kao i pojedincima, koji su spremni da za to i plate. Sasvim je moguće da Vam ova knjiga iz temelja izmeni život. U njoj je prikazan samo jedan mali procenat mojih neverovatnih piktorijalnih Art Deco fotografija kao i njenih softverskih obrada (evolucija) koji je uzet iz ogromnog korpusa mojih materijalizovanih ideja i originalnih vizuelnih solucija a koje nigde dalje nećete naći jer je autor genetski projektovana osoba za te blistave svetlice psihokozme. Ova knjiga je nešto mnogo više od običnog suvoparnog tekstualnog prikaza jer Vas vodi do kupaca Vaših intelektualnih proizvoda i predstavlja planove kako da napravite profit.
Informacija
je moneta.
Informacija
je moć.
Ako
smatrate da informacija nije novac onda se zapitajte zašto
obaveštajne službe plaćaju velike svote da bi se domogle određenih
informacija čiji obim, možda, ne prelazi tri stranice. Ako
informacija nije novac zapitajte se zašto postoje antivirusni
programi i zašto se organizuju fakulteti iz sfere opšte i
korporativne bezbednosti, zašto se angažuju najbolji stručnjaci iz
tih sfera da bi dizajnirali kompleksne odbrambene zidove koji bi
sprečili prodor ka osetljivim vojnim, civilnim ili bankovnim
podacima.
Živimo
u svetu intenzivne produkcije delikatnih informacija i njihove
razmene ali isto tako i njihovog neautorizovanog odliva usled proboja
zaštitnih zidova.
Pred
Vama je knjiga s naslovom:
„Primena
Deep Dream Generatora u Art Deco fotografiji”
Knjiga
obrađuje teme iz žanra Art Deco fotografije (dekorativne
fotografije) čiji se finalni rezultati mogu prodati inostranim
agencijama koji takvu klasu vizuelne obrade i plaćaju. Knjiga se ne
bavi s praznim salonskim pričama o formi i estetici, ona se bavi s
teškom praksom... kome i kako prodavati vizuelni materijal iz sfere
Art Deco fotografije.
Nakon
što ste organizovali lokaciju prodaje u okviru odabrane Agencije Vaš
sajt dnevno posećuje na stotine inostranih dizajnera, fotografa i
ostalih naučnih radnika koji će Vam za preuzeti vizuelni materijal
i platiti. Cene su različite a u zavisnosti od rezolucije i potrebe
konzumenta Vaših vizuelnih radova. Te se fotografije na početku
prodaju po ceni od po par dolara ali vas to ne bi trebalo
obeshrabriti jer ako taj kadar prodate 50 puta dnevno za po pet
dolara onda se finalna svota, na kraju dana, penje do fantastičnih
250 $ pa pomnožite to s narednih (idealnih) 15, 20 ili 30 dana i tek
tada možete videti da ovo što rekoh nisu moje prazne priče.
Posrednik
između Vaših radova i konzumenata jeste dotična fotografska
agencija koja za to posredništvo uzima oko 20 do 30% od zarade što
je normalno i poželjno jer je Agencija motivisana da proda što više
Vaših radova ako su atraktivni.
Vaši
vizuelni radovi moraju biti tehnički savršeni, tehnički korektni i
sa zanimljivim motivima a ne s trivijalno-bezveznim koji će pleniti
s raskošnim bojama i sa zanimljivom formom. Agenciju savršeno ne
interesuje Vaše obrazovanje i akademske titule i nemojte da igrate
na tu kartu što ste nosilac ove ili one visoke akademske titule koja
tamo, preko bare, nikoga ne interesuje. To što Agenciju interesuje
jesu samo markantni vizuelni sadržaji i mogućnosti njihove brze
prodaje onima kojima su potrebni.
U
okviru Agencije imate i njihova pravila ponašanja u vezi prodaje pa
to detaljno proučite.
Ovo
je knjiga o Art Deco Fotografiji koja za osnovu ima moćan softver po
imenu Deep Dream Generator čiji se rezultati mogu dobro prodati na
svetskom tržištu estetike što Vam može biti poboljšati
finansijsku situaciju u kojoj se sada nalazite.
Obavezno
posetiti ovu lokaciju kao i njoj slične:
Prelepo,
prelepo, prelepo...
Sasvim
je moguće da se ova knjiga proda u par stotina primeraka ali je isto
tako moguće da ne prodam ni jednu ili da prodam svega desetak, ne
više. Poslao sam više od 1500 imejlova brojnim umetnicima i
naučno-stručnom osoblju. Ti imejlovi predstavljaju probni sondu s
kojom pokušavam odrediti zainteresovanost umetničkog i stručnog
javnog mnjenja na osnovu koga ću proceniti broj odštampanih knjiga.
Ja zaista ne mogu uložiti toliki novac u štampanje 100 knjiga i sve
to platiti iz mojih izvora pa tek onda čekati mesecima da mi se samo
pokriju prosti tehnički troškovi jer se na ovim prostorima knjige
ne pišu zarad profita, koga tu nema, i na knjigama se ovde, kod nas,
još niko nije obogatio.
Ja
ću štampati onoliki broj primerka u zavisnosti koliki je broj ljudi
zainteresovan za takav sadržaj. Ako se javi pedesetak klijenata onda
će toliki broj knjiga biti i štampan. Ako se jave tri znatiželjnika
ja ću štampati samo te tri knjige. Ja ne znam koliki će broj ljudi
kupiti ovu knjigu jer s takvim sadržajem nisu nikada imali baš
nikakvo iskustvo, uglavnom će se sve svesti na:
„Ma,
štaaaa će mi to... imam ja moju platicu.”
A
da li ste ponekad razmišljali o tome da tu Vašu platicu
možete zaraditi za nedelju dana prodaje Vaših vizuelnih radova
onima koji će za njih platiti?
Cena
knjige će biti oko 50 otužnih evra i imaće oko 80 stranica (+
blue-ray disc) bez kojih ne možete ni mrdnuti u kreativnim sferama
DDG-ea. U onim drugim, prosto-mehaničkim sferama, možete da radite
i bez ove knjige ali Vam takve radove niko neće otkupiti.
Zamoliću
Vas da otkucate:
milan
kosanovic nikon small world competition
Eto,
neke od tih fotografija su donosile prinos od po 300$.
Da
biste znali o čemu se radi u ovoj knjizi, dostavio bih Vam nekoliko
slikovnih primera koji se nalaze na blogu:
mikrofotografija.blogspot.com/.
Ovi
radovi nisu fotošop, a nisu ni foto-trik, ja se ne bavim s fotošopom
a ni s glupavim foto-trikovima i sličnim obmanama. To je znanje, a
ne foto-trik. To što vidite to su metamorfoze likova realnih
predmeta zašta je potreban veliki talenat. Na ovoj gornjoj lokaciji
imate samo jedan mali deo mojih fotografija dok je masivni vizuelnu
materijal priložen uz knjigu na blue-ray disku što znači da ćete
taj disk morati da otvorite putem čitača blue-ray diskova ili da
vidite ko ga u Vašoj okolini poseduje. Ja ne mogu priložiti deset
kompakt diskova za svaki primerak knjige jer je vizuelni materijal
ogroman i može da stane samo na blue-ray disk, u suprotnom bih morao
da priložim (ukupno) na stotine kompakt diskova.
Naravno
da Vi možete sada reći:
„Štaaa,
pa još moram da kupim i blue-ray čitač? Ma ’aaajde molim te, još
ću i na to da bacam pare”.
Naš
ti je čovek tako dizajniran da mu je na početku bavljenja s nekim
poslom, koji zahteva ulaganje, uvek prisutna ova misao:
„Phiii,
majku mu... kako da ništa ne investiram a da zgrnem milione”.
E,
pa to, čitaoče, ovde neće moći.
Hoćete
da zaradite? Hoćete profit? E, pa onda... moraćete da i
investirate...
Dalje,
mene nisu interesovale stručne osnove biomedicinskih i tehničkih
nauka, mene je isključivo interesovala njihova likovna izražajnost
koja bi se mogla prodati, u formi dekorativne fotogrfije, ne samo
oficijelnim specijalistima već i laicima koji imaju razvijenu
inteligenciju estetike i estetsku
čežnju
za posedovanjem atraktivnog vizuelnog materijala. Vi klijentima retko
kada možete prodati motive iz sfere lajf fotografije jer su oni
turobni, mračni i depresivni pa klijentu pokazuju već viđeni svet
u kome je odrastao i koji mu je poznat iskustveno još iz detinjstva
pa takve sadržaje niko ne želi videti okačene na zidovima svojih
soba i službenih ofisa.
U
Beogradu niče mega-kompleks zgrada i poslovnih ofisa pod imenom
Beograd na vodi. Nekadašnja vojna kasarna u Kumboru je zbrisana s
lica zemlje i tamo sada niče velelepni rizort s desetinama luksuznih
hotela. Slično je i na okolnim prostorima Herceg Novog, Budve,
Dubrovnika… gde se pomeraju čitava brda kako bi se oformile
lokacije za gradnju vila i hotela. Slično je i s dalamatinskim
primorjem na kome cveta gradnja odmarališta. U tim hotelima se
nalaze brojne sobe koje je potrebno ukrasiti sa umetničkim
fotografijama ali ne sa onima iz sfere lajfa već s nečim drugim i
do sada neviđenim. Njihovi art-menadžeri Vam neće otkupiti radove
iz sfere lajfa jer niko ne želi da vidi crno-belu stvarnost punu
bola, jada, čemera i suza, punu jesenjih magli, praznine i očaja na
zidovima takvih soba koje su namenjene bogatoj klijenteli već će se
sobe ukrasiti s bojama optimizma i sreće a to je materijal koga može
pružiti samo DDG i Vaša mašta.
Imajte
na umu da je atraktivna DDG fotografja više stvar Vašeg razgovora s
nesvesnim nego što je stvar fotografske tehnike. DDG se mora
oslanjati na moćnu maštu koja rađa ne samo atraktivnost već i
originalnost koja će biti osnova za prodaju fotografija.
Fotografi
koji preferiraju periferijske „luzere”, uboge krovinjare, jad,
bedu, čemer, pijačne prosjake i odrpance koji su oduvek bili
reaktivna masa za izvođenje revolucija i buna, kod DDG-ea nemaju šta
da traže. Na našim izložbama, od 500 primljenih fotografija, 480
su motivi starih ljudi ispucalog i naboranog lica, zatim uboge
krovinjare s blatom kao okućnicom, prosjaci, gubitnici... Zonski
sistem scene je bogat i izdašan na takvim motivima, raskošna paleta
sivog čemera koga uopšte ne moram da gledam jer ako sam s njime
okružen već 50 godina moram li ga gledati i na fotografijama?
Ja
se ne bavim s lajf fotografijom, ne idem na izložbe lajf fotografa
jer to sivilo koje viđam uživo, u stvarnosti, nema potrebe i da
gledam na fotografijama, ne gledam naše igrane filmove koji su
dosadni, ne čitam romane sa socijalnom podlogom... zato što imam
mogućnost
izbora.
Koliko god je moguće izbegavam sve što je u vezi spoljne stvarnosti
koja je nemaštovita, mračna, depresivna i turobna. To su svetovi
jada, čemera, bola i patnji, mračnoga neba i jata vrana... Bavim se
samo s kolorističkim „emanatima” nesvesnog koje mi generiše
originalne ideje i slapove boja. To je moj izbor a Vaš izbor može
biti sve drugo što nije moj izbor ali se zapitajte ko li će Vam to
otkupiti, a da se bavite sa umetnošću radi umetnosti onda je to
samo jedan slatki mehanizam samoobmane koji ne pije vodu.
On
je mladi uspešni biznismen, tek što je zagazio u dvadeset i šestu,
budi se pored svoje prelepe plavuše čija je koža od svile i
satena, mirisna, neodoljiva, senzualna... a zatim se protegnu i
krajičkom oka prošara po zidu pa mu se oko zaustavi na metarskoj
fotografiji dvoje staraca kamenih lica, nemih i ugaslih očiju,
snimljenih u nekoj planinskoj zabiti, ispred trošne kućice dok
rominja otužna hladna kišica oktobarskog beznađa. I svakoga jutra
će ga ta depresivna fotografija finalnog pečata prolaznosti čekati
kada se probudi i svakoga dana će doživljavati jedan mali vizuelni
šok zbog tog sadržaja. Ja smatram da je ipak neće držati okačenu
na zidu svoje sobe jer takvi motivi nikome nisu potrebni, osim onima
koji su prema tom životnom dobu, u nekom svom najdubljem nesvesnom,
naklonjeni. Nemam ništa protiv ostarelih ljudi, jer je i to moja
ishodišna sudbina, ali ta vizuelna materijalizacija jedne
prolaznosti nije nikome potrebna. Kada posetite neku od beogradskih
galerija, više od 90% izloženih fotografija je s gerontološki
motivima koji bi mogli da nađu mesto samo u nekom udžbeniku
gerontologije. Uostalom posetite lokacije Foto-saveza Srbije pa
pogledajte sve te turobne crnobele lajf fotografije… i ko bi to
okačio u svojoj prostoriji? Ja nikada…
DDG
fotografija se suštinski razlikuje od svega do sada što ste videli
u fotografiji, a pogotovo u lajf fotografiji, koja registruje
egzaktne prizore iz svakodnevnog života koji uopšte ne moraju biti
zanimljivi i koje retko kada možete prodati jednoj uobraženoj
Evropi a kamoli razmaženoj Americi jer niko ne želi videti bedu,
jad, čemer, blato i lica gubitnika na zidu svoje prostorije. Kome li
je potrebna scena kod koje je čobanin u prednjem desnom planu dok mu
se ovce nalaze u pozadini leve distance obasjane „kontražurom”
tako da im se niz leđa ocrtavaju svetli pramenovi vune? Kome su
potrebne fotografije dvoje tragičara ispred uboge krovinjare? Jednoj
sitoj Evropi sigurno ne... DDG fotografija nešto spektakularno a hod
po tim fantazmima će biti moguć samo onda ako posedujete majstorsko
znanje, disciplinu, maštu i finansije...
„Ali…
ali… pa to nije fotografija” zavapi Piskutavi sa Akademije koji
samo šljaka lajf, „jer prava
umetnička
fotografija može biti samo lajf fotografija a sve ostalo nije, a
nije zato što tamo nema blata… Blata, blata! Dajte mi samo blata,
dajte mi prosjake i luzere, dajte mi starost i ta naborana lica,
dajte mi beznađe, musave face i urušene kućice, gnjecave magle i
otužni huk opalog lišća poškropanog s hladnom kišom, pa da vidiš
Kosanoviću, zamlato jedna, štaaa
je to umetnička fotografija a ne taj tvoj DDG”!
Kao
prvo, taj DDG uopšte nije moj već je vlasništvo jednog genijalnog
Rusa koji ga je dizajnirao i koji je s njime zapalio ceo internet. Ja
sam samo naučio da komuniciram s nekim ređe eksploatisanim nivoima
mozga odakle mi bljeskaju originalne ideje a vi, u koliko ne
razvijete komunikaciju s tim delovim mozga, onda se sa ovim uopšte
nemojte baviti jer je konkurencija na tržištu ogromna. Uostalom,
posetite lokacije na internetu pa ćete se uveriti koliko je to
ogroman materijal.
Pogledajte
fotografiju na slici
br. 1.
To je metarska DDG fotografija koja je našla svog kupca i koji ju je
platio, možda, hiljadu-dve dolara i koja će biti okačena na zidu
nekog luksuznog hotela.
Fotografija na slici
br. 2
je fotografija kristala vitamina C i to je moja fotografija koja je
prodata jednom beogradskom biznismenu (a takvih imam na stotine).
Na
ovoj
lokaciji se nalaze fotografije g. Michaela Tyke:
Ako
Vi smatrate da je DDG nešto bezvezno onda, brate, kako to da je Majk
prodao sve svoje velikoformatne DDG fotografije? Zašto mu klijenti
nisu posegli za lajf fotografijom nekog luzera koji spava na pločniku
njujorškog beznađa? Kako to da se u Njujorku iznajmljuju sale
luksuznih hotela u koje se pozivaju vodeći mozgovi iz sfere
matematike, fizike i programiranja koji su naklonjeni proučavanju
DDG-ea… ako je DDG nešto bezvezno?
DDG
fotografija se suštinski razlikuje od svih žanrova fotografije koje
su Vam do sada poznati. To su motivi koji bukvalno razaraju mozak
svojom lepotom i prelepim slapovima boja u kojima nema
egzistencijalne drame lajfističkih motiva bola, tuge, beznađa i
sivila...
Vi
ćete prodavati Vaše DDG motive preko Agencija ili ćete od njih
štampati velikoformatne fotografije koje moraju biti savršeno
odrađene što je ipak posao i posao.
Greške
jednostvano ne sme da bude jer je klijentela vizuelno obrazovana i
pismena a držati im predavanje značilo bi atakovati na njihovu
inteligenciju pa ste kod njih zauvek ugasili.
Pored
ovog DDG-ea, na tržištu softvera je lansirano još 15 kreativnih
filtera čiji su finalni rezultati ništa manje speaktakularni.
Pitanje je samo ko li će Vam kupiti te fotografije… Naš će ti
čovek radije potrošiti 100 evra za jednu dobru zimsku turšiju nego
što će investirati u umetnički rad. I za to ga ne bi trebalo
kritikovati.
Slike
se ionako ne mogu ispržiti.
Fotografi
tipa:
A
je A.
To su oni koji praktikuju prosto mehaničko preslikavanje stvarnosti
putem objektiva na senzor. Ništa specijalno, samo spustiš kažiprst
na dugme i sve je već gotovo tako da dublje delove korteksa uopšte
ne moraš koristiti. To je najprimitivniji vid vizuelnog mišljenja.
„Hajde
da fotografišemo grad još dok je sunčano”.
Kadrovi
zalaska Sunca... na hiljade ih imate po raznoraznim Stockovima
i svi su slični k’o jaje jajetu. Fotografije gradova... sve su
fotografisane po sunčanom vremenu, ništa od maglovite patine,
sfumata gradskih svetala, tajnovite atmosfere... samo oštri kadrovi
zgrada koji nam kažu samo to: „Gle kako smo mi, zgrade, oštre na
tom snimku”, i ništa dalje od toga.
Otkucajte:
zračne
fotografije splita,
i
ubrzo ste na zaista fotografsko-tehnički odlično odrađenim
kadrovima ovog lepog primorskog grada koga su mnogi splitski
fotografi snimali iz vazduha ali samo onda kada je nebo bez i jednog
oblaka a Sunce žari li žari tako da nemate čak ni jednu malu
poštenu senku na splitskom asfaltu. I sve je na tim snimcima k’o
žilet oštro, vidi se svaki prozor, svaka registracija na kolima...
Ali to
nije
to...
Slično je i sa snimcima Beograda kao i s mnogim drugim našim
gradovima: oštrina bez duha i stila. To je više topografsko
fotografisanje za Google
u kome nema atmosfere, nema duha grada, njegovog srca i emocija...
samo blistavo obasjana arhitektura i ništa dalje od toga.
Latini
su odavno rekli: ″Verba
volant, sctipta manent″. Englezi
bi ovu sentencu preveli kao: ″Spoken
words fly away, written words remain″, dok
bi kod nas Srba imala značenje kao: „Reči lete, a dela ostaju”,
(što i jeste tako).
Kupili
ste lajku M s tim njenim bisernim i preskupim objektivima: tu je
Summicron 50 i Macro
Elmar 90. To bi značilo da vi samo
imate
(posedujte) lajku M i ta dva objektiva i ništa dalje od toga jer bi
trebalo uraditi
da
scripta
manent
što često, u 90% slučajeva, nje tako već se vlasnik okreće
spoljnoj stvarnosti i pukom verizmu kao
jedinom putu apsorbovanja motiva fotografišući
krajnje trivijalna dešavanja
iz njegove
neposredne
okoline umesto da zaroni u te čudesne dubine nesvesnog i da odatle
crpi ideje.
Pogledajte
stranice ovog bloga na kome
je preko 500 fotografija brojnih članova i sve su iste kao jaje
jajetu: bubice, cvetići, zalasci Sunca, mačke u rukama staraca... I
to im je to:
Koje
li štete! Očigledno je da su to imućni ljudi za koje investicija u
Leitzov
M-sistem ne predstavlja neki specijalni izdatak pa umesto da
predstave čudesne svetove svoga ličnog nesvesnog i radove dubljih
slojeva korteksa, oni su zdušno okrenuti „a-je-a-izmu” pa su im
i takvi motivi: puko preslikavanje spoljnog sveta na senzor...
nemaštovito, bez sočnosti i originalnosti. To znači samo jedno: da
nemaju maštu! Da je imaju, radovi im ne bi leteli
već bi im onda ostali.
Pročitajte
samo ovu rečenicu istrgnutu s prve stranice ovog dobro poznatog
Flickra:
″Flickr
processes millions of photos and videos every day, with billions of
photos already online. We serve billions of pageviews and more than 7
billion API requests monthly for over 75 million registered
photographers″.
Halo...
75 miliona registrovanih fotografa (!!!) od kojih je barem 98%
finansijski jače od nas i koji imaju daleko širi dijapazon kretanja
kao i druge brojne pogodnosti u vezi nabavke i obrade fotografija.
Eto, upravo zato se put kroz lično nesvesno ovde pruža kao jedina
mogućnost do krajnje originalnih vizuelnih rešenja i sadržaja
motiva... a ne ti, do zla boga, eksploatisani cvetići, bubice i
leptirići s livada čiji će se kadrovi jednostavno udaviti pred
morem hiljada sličnih motiva koji pristižu u Flickr.
I to kojih motiva! Da ti pamet stane!
„Kad
svi misle isto, znači da niko ne misli dovoljno”. (Walter
Lippmann).
Dostavljma
Vam adrese brojnih fotografskih agencija koje bi mogle biti
zainteresovane za otkup Vaših radova pa to sve pažljivo proučite.
Vi im morate poslati markantne radove a ne one do kojih ste došli
nakon dva-tri sata rada pa će DDG podrazumevati dugogodišnji rad
pre nego što sakupite umetnički vrednu kolekciju koja stvar profit.
Vaš reakcija bi mogla biti slična ovoj:
„Ma
daaaaj… pa gde i za to da gubim vreme… nego, ovaj… kako da
kažem… kako da mi lova kane s neba a da ni prstom ne maknem”.
S
neba Vam dolazi samo kiša dok se novci moraju zaraditi na tržištu
umetničke ponude na kojoj vlada velika, teška i ozbiljna
konkurencija koju čine velike bele ajkule.
Kako
god hoćete, bitno je da sam ja sam svoje pošteno obavio… i pred
Vama su odlični radovi i to je maštoviti kitnjasti stil koga nigde
nećete pronaći na internetu a za koga su upotrebljeni tehnički
materijali koji će za Vas biti nepoznati sve dok ne pročitate moju
knjigu.
DDG
nije stvar za zezanje i gubljenje vremena, to nije laki komad, to je
ozbiljna akcija za ozbiljne ljude koji su spremni uložiti ogromno
slobodno vreme, maštu i talenat za građenje kolekcije koja će
doneti profit.
Pogledajte
samo koliko ova lokacija, http://www.robots.ox.ac.uk/~vgg,
na kojoj je Visual
Geometry Group,
obuhvata niz genija iz sfere programiranja i matematičih nauka a sve
u sferi rada na DDG-eu. Pa ako je to sve bezvezno, pa šta li to rade
onda ovi ljudi na toj lokaciji?
Pogledajte
džinovske fotografije Danijela Ambrozija. Pa ako neko investira
ogroman novac samo u njihovu tehničku izradu i superkompjuter onda
bi to značilo da ovaj umetnik ima za njih i sigurnog kupca:
https://www.danielambrosi.com/Portfolio/Dreamscapes-Behind-the-Scenes/
Nemojte
misliti da je DDG laka stvar, a pogotovo ne neka bezvezna danguba.
Otkucajte:
deep
dream generator,
pa
kliknite na opciju Slike
i odlazite na stotine neverovatnih lokacija iz sfere DDG-ea.
Sve
što je u vezi DDG-ea i Dreamscope-a dobrano proučite. Dreamscope je
prelep!
Tvorci
DDG-ea su bili svesni da će se mnogi posetioci takvih lokacija
zapaliti za rad na njemu pa su napravili lokaciju na kojoj možete
posmatrati uticaj tih kreativnih filtera:
Ovde
očekujte velika iznenađenja i gotovo spektakularne obrte. Na
žalost, brojni korisnici te lokacije su sve to neozbiljno shvatili
pa zato tu možete naći na hiljade fotografija koje su vrlo
neozbiljne a ponekad i vulgarne pa ozbiljan čitlaca može pomisliti
da je DDG napravljen samo za dangubu i prostačko zezanje što nije
istina.
Dalje,
pogledajte samo koliko mnogo imate umetnika na ovoj lokaciji:
i
svi su oni obrazovani iz sfera vizuelnih umetnosti a i poseduju
odlične resurse informacija kao i vrhunsku opremu. Ovo je spisak za
umetnike iz USA a gde li su tek ostale zemlje(?) pa se broj umetnika
penje ne hiljade i hiljade što će Vam predstavljati i ozbiljnu
konkurenciju tako da se rad u sferi nesvesnog ovde javlja kao jedina
mogućnost. Morate razviti asocijativne centre, u suprotnom, radićete
samo trivijalne motive koje nikome nećete moći prodati.
Da
vidimo i te adrese:
https://shop.stockphotosecrets.com/99club.html,
https://www.adobe.com/creativecloud/stock.html,
Vaše
radno vreme traje od 8h do 16h, i još k tome dodajte nekih 90
minuta koje ćete potrošiti na putovanje pa ste kod kuće u 17.30…
pa dok ručate, pa dok ovo, pa dok ono... ode vreme. I s kojim li Vi
to potencijalima i resursima informacija idete da radite DDG, od 18h
pa nadalje? Da li ćete biti spremni da narednih 5 sati, do 23h,
provedete nad mikroskopom? I to kojim mikroskopom, pošto onaj, koji
Vam je poznat iz laboratorije, nećete moći upotrebiti? Čisto
sumnjam. Kao što vidite, stvar uopšte neće biti laka jer DDG
zahteva mnogo slobodnog vremena koga ćete utrošiti na rad s brojnih
umetičkim filterima.
Na
slikama
br.
14.,
15., 20., 22., 23. i
26.
se nalaze krstali kristalogenih supstanci koje možete nabaviti samo
onda ako ste pravno ovlašćeni za kupovinu jer su to toksične
materije koje nisu dostupne laicima već samo pravno-stručnim
licima. Kada ste prehlađeni popijete neki pacatemol ali je Vama
potreban elementarni paracetamol a ne onaj iz lekova, u vidu tablete,
jer takava tableta u sebi ima i veći procenat krečne pulpe koja
maskira kristalizaciju pa od tog posla nema ništa. Ja sam pisao
knjigu o snimanju kristalogenih supstanci na 500 gusto kucanih
starnica formata A4 i vi bez te knjige ne možete ni da mrdnete kroz
te prelepe svetove.
Na slici
26.
je kristal paracatemola koji je kristalisao u vidu krila + opcija
Mirror pa se dobila ovakva forma anđela. Meni su oči ispale dok sam
sve to uradio. Upotrebio sam maloformatni film koji se posle
projektovao laserom na onaj od 4 × 5 inča pa se skenom na HR
skeneru dobio ogroman fajl iz koga je rađena ova nestvarna slika
koja se nalazi u domovima mnogih Beograđanki koje su bile naročito
osetljive prema toj plavoj boji. Ja bih sada morao da Vas naučim
kako se vrši projekcija malog slajda na velikoformatni slajd putem
lasera a to je posao i posao i može se obaviti samo u USA ili u GB.
Kako mislite da od maloformatnog slajda pravite velikoformatne
metarske fotografije koje moraju biti superoštre? Znači, morate
posedovati Depth of Field Software a to je Zerene Stacker koji se
mora debelo izučiti ako ne želite biti u stalnim problemima s
dubinskom oštrinom.
Vaša
reakcija će biti sledeća:
„Ama
stani, bre, Kosanoviću… stani… pa ja bih morao sada investirati
u blue-ray čitač, pa u specijalni mikroskop koji košta o–ho-hooo,
pa u hemikalije, pa u specijalne softvere... pa gde da nađem toliko
slobodno vreme… ma iiidi, bre, šta će mi sve to… imam ja moju
platicu, takva je kakva je… još ću i na te gluposti
da gubim vreme… nego, idem ja da se bavim s lajf fotografijom,
uzmem aparat, izađem napolje i samo škljocam. Blata! Blata! Blata!
Dajte mi samo blato pa da vidiš, Kosanoviću, zamlato jedna, šta je
to prava
fotografija… ono jes’, vala, napravio si opasan posao s tim
psihodeličnim fotografijama kod najboljih beogradskih riba... ali
neka… valjda će se i meni posrećiti da mi neko kupi fotografiju
na kojoj je jesenja magla i trošna kućica ispred koje su dve
prolaznosti tupo zagledane u objektiv”.
Da,
da… kupiće ti... pazi samo da neće?
Čitaoče,
pa te ti „gluposti” mogu zaraditi tu tvoju platicu nakon šest
dana prodaje na netu! Pa, eto, Mike Tyka je, kao što ste videli, na
svaku fotografiju stavio po hiljadarku u džep!
Moj
Vam je savet da se manete svega ovoga ako niste spremni investirati
dobar cash i ako ovome niste predani svakom svojom ćelijom. Ovde
ćete imati ogromne tehničke probleme. Niko Vas ovde ne pita da li
imate tri diplome sa Oxforda, pet s Kembridža ili ste diplomirali
fotografiju kod čuvenog Zwižimyeža Sporzikowskog s praške
Akademije. Ne srljajte grlom u jagode, sto puta razmislite ulazite li
u ovo ili ne, ako se uđe povratka Vam više nazad nema jer vas to
sve može debelo koštati. A što se tiče praške Akademije za film,
ze neke diplomce bi bilo bolje da su taj novac investirali u 20 kg
praške šunke nego u studije jer su im filmovi očajno dosadni. To
su priče o malom čoveku a mene takve priče savršeno ne interesuju
jer tu bedu, bol, čemer i jesenje kiše gledam već 50 godina oko
sebe pa je ne moram još i gledati na filmu.
Neka
gledaoci pogledaju to zastrašujuće odsustvo toalete usne duplje i
tih zuba koji se pojavljuju nakon širokog osmeha u nekim našim
filmovima koje su režirali „pražani s praške”: galopirajući
karijes, afte, higijenske ruine a o infektivnoj usnoj flori i fauni
da i ne govorim. Užas jedan! Zamisli da se takav lik materijalizuje
pa da se, kao hologram, pojavi iz televizora i ugrize te... dobio bi
tetanus. Zato uvek, kada idem da gledam slične sadržaje naših
filmova, ponesem malu ampulicu antitetanusne injekcije, onako... za
svaki slučaj. „Bora” kao uđe u poljski wc ne znajući da su mu
mangupi zavezali te daske s kanapom pa kada se namesti
oni ih povukoše pa se „Bora” nađe u shitu.
Jao kako je to smešno, evo pukoh od smeha! Gili gili gili gili, daj,
brate, golicaj me da se nasmejem!
Čini
mi se da ni Perhan nije čuo za toaletu usne duplje iz koje vire ti
zastrašujući plakovi zubotehničkih karijesa. Sve mi se čini da
kada god smo Zapadu prodavali filmsko blato, onda smo za to blato
dobijali filmske nagrade? Ne može ti naš filmadžija i lajf
fotograf bez blata pa to ti je.
U
jednom britanskom filmu, izvesni lord kaže kako bi trebalo napasti
Srbiju a drugi mu odgovori:
„Pažljivo
s time! To su egzotične zemlje Lorda Bajrona”!
Znači
tako: mi smo za fini
svet
sa Zapada „egzotičnjaci”, (to podseća me na krtičnjake,
krtičnjaci).
Ovde
se može postaviti pitanje:
U
kojoj su meri i sami naši sineasti doprineli takvom lošem imidžu,
nas sirotinjskih „egzotičnjaka”, ako je svaki naš film, koji je
poslat na Zapad, prepun tipskih scena beznađa, tuge, očaja, musavih
faca, zajapurenih šoferčina koji delju debele celulit-kurve po
kukuruzištima, neobrijanih faca, zubotehničkih karijesa, očeva
alkoholičara, olinjalih i ugaslih anoreksičarki kao i gomile
odrpanaca-nesrećnika...?
I
to ti je sadržaj naših filmova pa kada ti takve
stvari pokazuješ finom
svetu
tokom 50 godina onda će svi oni celoga života misliti o nama kao o
„egzotičnom” narodu koji živi u bedi, siromaštvu i sa oralnim
problemi nelečenog karijesa!
Eto
to su produkti četvorogodišnjeg školovnaja „pražana”... ta
otužna socijala koju gledam, na javi, već 50 godina ispred očiju.
Dugi
niz godina slušam te priče kako naši filmovi, i pored nagrada koje
dobijaju za umetnički
dojam,
imaju
vrlo slabu prođu i kod naših i kod svetskih bioskopa. Čekaj,
brate, stani malo... pa spusti se na zemlju i pogledaj sadržaje tih
filmova koji je porazno dosadan i lišen bilo kakve sočne drame. To
su filmovi s pričama o malom čoveku a ta me priča savršeno ne
interesuje zato što su priče o malom čoveku ne samo sive i bez
nove svežine već su i dosadne. Ta se priča lako prepoznaje i od
strane mnoštva drugih filmofila koji neće otići na takvu
projekciju jer govori o dešavanjima iz sfere otužne socijale koja
je svakome posetiocu bioskopske sale poznata i o kojoj ima obimno i
više puta provereno iskustvo.
Sve
što me interesuje u životu jeste cash i glamur i smatram da sam to
pokazao na ovim fotografijama. Pa ja ne tučem ljude po ušima da mi
kupuju fotografije.
Art-menadžera,
u Agenciji, savršeno
ne interesuju
Vaše diplome i „profesor Sporzykowsky” kao ni Vaš postdiplomski
kod „profesora Goncića” ili „docenta Guglete” (a o „magistru
Čabarkapi” da i ne govorim), već samo sadržaj poslatog
materijala pa ako je on aktraktivan biće Vam i dobro plaćeno a ako
nije tu ti ni tri najjača srpska sveca neće moći pomoći jer ako
nekome nešto nije potrebno, taj ti to neće kupti pa ni tada kada ga
vežeš na lomaču.
Za
nekog našeg fotografa kažu da je imao 65 samostalnih izložbi i 32
kolektivne. A ako ga upitate koliko je prodao fotografija s tih
izložbi snuždeno će reći da nije prodao ni jednu (ali je bitno da
je imao 65 izložbi koje ne znače ama baš ništa na ovim prostorima
i za to je potrošio velike pare). Lajfisti nikako da shvate da
klijentima nisu potrebno sivilo i trivijalni motivi već su im
potrebne boje jer je čovek izrazito kolorno biće.
Napomena:
Ja
sam pošteni igrač pa zato i ovaj sadržaj mora biti pošten. Ne
znam kako se prave velikoformatne metarske DDG fotografije jer
dizajneri DDG-ea imaju embargo na takve informacije. One male, težine
do 1 Mb, možete da štampate ali je to isuviše slaba rezolucija
koja će dati male fotografijice a kako se prave metarske…
verovatno im se mora kanuti, očigledano, velika para. Pogledajte one
megafotografije Danijela Ambrozija ili onog momka na slici
br. 1.
Ovo
mi je Majk poslao nedavno:
″Hey,
The deepdream code itself is free and available on github:
http://www.miketyka.com/?s=deepdream,
Those
will allow high resolution but you'll need to familiarize yourself
with Linux command line usage, Tensorflow and Python Software
Programming This will also allow you to manipulate the outcome much
more directly. Or you can use one of the many deepdream apps on the
web which is easy but doesn't allow for higher resolutions, usually:
https://dreamscopeapp.com/deep-dream-generator,
Mike″.
Ako
želite da se bavite s prelepom Art Deco Pictorial Pol Micro/macro
fotografijom nazovite me na mobilni... tu mi je daleko lakše da Vam
to direktno objasnim nego da ovde ispisujem stranice i stranice. Ovo
je teška i mukotrpna umetnost koja je i opasna za zdravlje jer su
tople pare kristalogenih supstanci otrovne i kancerogene. Najslabije
karike u tom lancu su: ko će Vam legalno izdati hemikalije i gde li
vi to mislite da ih čuvate s obzirom na to da se ne smeju držati u
stanu u kome živite kao ni u podrumu zgrade? Da li su vam poznanti
rastvarači za te hemikalije i da li ste svesni velike opasnosti za
zdravlje i okolinu ako ih rastvarate u organskim rastvaračima koji
su sve notorni otrovi i mogu lako planuti i zapaliti prostor u kome
to radite!
Pogledajte samo sliku
br. 27
na kojoj je nestvarni pejzaž dobijen kristalizacijom vitamina C. To
nije DDG fotografija već „obična” mikrofotografija koja izgleda
kolosalno na velikom formatu. Ovde će Vam biti potrebna tri
objektiva za mikroskop sa ukupnom cenom od oko 3500 $, bez carine, +
tri sočiva-korektora od po 750 $ svaki + moćni softveri pa kada sve
staviš na papir, za te pare možeš kupiti odličan polovni mercedes
pa se vozikati po jadranskoj obali kao oni iz ,,Kose
(Hair)”.
Ja
sam u sobi proveo nekoliko godina i više mi se smučio taj zatvoreni
prostor pa ću uzeti višemesečnu pauzu nakon što dobijem odgovore
od strane potencijalnih kupaca. Knjiga bi se pojavila negde u januaru
2019. godine. Jednostavno, iznuren sam od tolikog rada.
Eto,
toliko od mene, barem za početak… Sve to što vidite na priloženim
fotografijama, prividno izgleda lepo, krasno, blistavo i lako... ali
u praksi… videćete kada to budete radili… ima oči da ti ispadnu
od rada… Vi imate preko 150 kreativnih filtera na Dreamscape-u, pa
mali milion filtera u fotošopu i GIMP-u tako da se broj kombinacija
penje na hiljadu ali će samo mali broj obrada imati tu jako važnu
estetsku stranu pa ćete zato morati sve to da probate što zahteva
kolosalno slobodno vreme. Uostalom, i sami znate da je umetnost neka
druga zemlja, ars altera pars. Ja nemam nikakve formalne akademske
diplome iz sfere umetnosti i fotografije ali imam nešto mnogo jače
od svih diploma a to je talenat, rad nesvesnog, maštovite
asocijacije i lucidne snove. Za mene sasvim dovoljno… Džabe ti
diploma ako za ove stvari nemaš žicu! Biće mnogo bolje za Vas da
za te pare otvorite pekaru.
Obavezno
posetite ovu lokaciju:
na
kojoj su likovni radovi američkih umetnika, pogledjte im samo cene,
sve su iznad 10.000 $ a ima i takvih koji koštaju i čitavih
tridest. Pa ove Ronove (Ron Burkhardt) može svako dete da uradi ali
pogledajte mu samo cene. Krenite nadole po toj lokaciji i videćete
užasne mazarije koje se prodaju po još užasnijim cenama. Koje je
to foliranje! A Vi i ja idemo da prodjemo fotografije po 70, 110 ili
150 € i to kome… tamo gde uopšte ne postoji tradicija kupovine
umetničkih radova.
Idemo
sada do slike
br. 29
na kojoj je semenka lubenice i do plave lepotice na slici
br. 28.
na kojoj je presek kroz lubenicu, onako kako je vidi DDG.
Onda
organizuješ izložbu, dođe ti reporterka koja ti postavi desetak
ofucanih pitanja, prikažu te ujutro u Beogradskoj hronici kada
„raja” ide na posao i to bi ti, uglavnom, bilo sve (ako izuzmemo
tu tvoju utopiju o tome da ćeš voditi Hemingvejskih stil života
ispod Kilimandžara u kome si strahovitim karate udarcem oborio
pantera, tog crnookog đavola, koji se upravo spremao da skoči na
prelepu Chandrakanatu Kumar Prabuhadu, ćerku premoćnog maharadže,
koji ti za to
ispisa ček sa sedam nula i pokloni ti onu jahtu od 45 metara s kojom
nikada nije znao šta da radi osim da trkne ujutro po cigare. Pusti
snovi… umesto prelepe Chandrakante (ona koju voli Mesec) ujutru te
čeka vrisak budilnika u 5 a u 8 rintanje kod nekog privatnika kome
su odložili zatvorsku kaznu na tri meseca.)
Pogledajte
velikoformatnu fotografiju na slici
br.
30.
(preuzeto sa interneta, da mi je poznato ime autora sigurno bih ga
ovde naveo), na kojoj je prikazano more. Kvalitet skena je izvanredan
jer je skenirano na profi drum-skeneru pa se tako dobila metarska
fotografija zaista odličnog kvaliteta. Eto,
takvi formati su dobrodošli za prodaju...
samo... kome li ćete vi to sve ovde prodati? Za inostranu prodaju će
vam biti potrebni ljudi kojima ćete verovati, isto tako kao i za
prodaju diljem jadranskih gradova. U Bg ćete prodati tek po koju. Za
grčka ostrva su vam potrebni ljudi. Po severnoj Africi besne ratovi
i boleštine. Za Istanbul i Bodrum su vam potrebni ljudi. Kao što
vidite, prodaja uramljenih fotografija uopšte nije laka.
Na
slici
8.a.
je ne-DDG fotografija koja je pravljena od kriškica najlona za
pecanje. To je zaista bilo komplikovano. Maa, da ti se smuči živiot!
Kupio sam obični nož za sečenje hleba koga sam odneo kod bravara
da ga modifikuje i napravi mu neke krivine kako bi se kriškice lako
sekle a nakon toga ga je dugo oštrio s veoma finim tocilom pa me je
ceo njegov rad koštao 40 €. Eto, platio sam ga samo 600 dinara da
bi mu, na kraju, cena skočila do tih sumornih 40 €. Ali šta ću...
ko bi mi to uradio? Nakon toga sam otišao u društvo pecaroša gde
sam kupio najlon koji je optički aktivan što se proverava putem
ukrštenih polaroida koji dovode do stvaranja duginih boja na mestu
preseka. Nakon svega toga čekalo me je mukotrpno aražiranje u
obliku kruga. Snimak izgleda gotovo nestvarno i ponuđen je mnogim
sekcijama za genetiku ali ga ovde niko nije otkupio.
Snimak je posle
evoluirao u prelepu DDG scenu na slici
18.
Kao što vidite, utrošak vremena je ogroman a i čekaju Vas ozbiljne
tehničke poteškoće koje, ako niste talantovani, nećete moći baš
tako lako da rešite.
Pogledajte sliku br. 31 na kojoj je crni oblak iz koga samo što se nisu oglasili gromovi i poljusak? A moža to i nije oblak? Odsecite deblje parče hlebe pa mu izvadite sredinu, nekih 50 mm u prečniku, koju fiksirate na podlogu. Na prozore stavite crno platno a iza te sredine postavite one svetlosne provodnike fiberoptičkog uređaja za osvetljavanje kojih je pun eBay i koje tamo možete kupiti po vrlo niskim cenama. Zbog različite debljine hleba stvaraće se različiti nivoi gustoće sivog pa kada se napravi Crop to izgeda kao jedan moćni crni oblak iz koga smo što nije „riknula” strašna oluja.
Naravno, sledi
klik na Negativ koji tu belinu pretvara u tu tešku crninu, slika
31.a.
Ovo nije „…uuuu, ala si se dobro setio…” jer ja nisam
fotograf-„sećolog”... ja uopšte nemam potrebu da se ičega
„sećam”... to su samo beskrajni noćni eksperimenti i minuciozna
zapisivanja svake trunčice koja se pri tome javlja…
Ovo
je pošteno napisani članak u kome sam Vam predočio takve
aktivnosti koje Vas zaista mogu dovesti do velikog profita ali se Vi,
isto tako, usled neke Vaše strateške greške možete tako debelo
finansijski udesiti da Vam ni tri rimske Pape neće moći posle
pomoći da se povratite. Ove fotografije jesu slatke, ljupke,
dražesne i s prelepim bojama ali… po kojoj li to ceni? Uostalom,
živi bili pa videli. Nije bitno da li ti veruješ u to da li Đavo
postoji ili ne... bitno je da Đavo veruje u tebe i taj rogati momak
zna s kojim ćete slatkišima ovde namamiti... posle ti je kasno za
kajanje.
Ovo
je Balkan, mesto gde se svaki san pretvara u ruinu u kojoj vrisak s
beznađem venčanice pravi, u kojoj se sutra s rumenim jutrenjem
topi, gde otužna suza, s noćnikom, u kovčege nadu meće.
A
ti si na takvome Balkanu rođen i na njemu živiš.
Pa
se zato sada čupaj kako znaš i umeš… jer su ti bubašvabe, iz
naših redova, ubile tu Zlatokosu. Dripčine su ubile jednog Cezara a
da nisu mogle tu Zlatokosu,
slika 32.
Iskreno
Vaš,
Milan
Kosanović, galiot, (011/2438-372, 065/642-3-700).
Ovdje
su me prikovali izlizane za ove daske,
Ne
pamtim kad doma vidjeh, ni svoje kad ugledah majke.
Jesi
li mi cijela, kućo bijela? Jesi li mi, majko, obolila?
More,
more sinje!
Ovdje
su me zakopali u drvenu ovu raku.
Ni
bora u šumi ne vidjeh, ni na nebu sunce žarko.
Jesi
li se osušilo drvo? Jesi li se ugaslio sunce?More, more sinje!
(Vladimitr
Nazor:
Galiotova pesma)
